PRINCEZA LJUBICA ŽIVI U SELU, DRUGIMA JE ZA PRIMER
Najlakše bi nam bilo da smo otišli u Englesku, pronašli stabilne poslove i živeli udobno i mirno. No, odlučili smo ostati. Na selu.
Jedan od naših najvećih izazova jeste što se sela prazne, a mladi napuštaju ove krajeve. Želimo biti primer, što je i naša odgovornost kao članova porodice Karađorđević, ističe princeza Ljubica Karađorđević, koja nas, zajedno sa suprugom princem Mihailom, sinom kneza Tomislava, srdačno dočekuje u svom domu u Zagorici, nedaleko od Topole.
Ruke su joj prekrivene zemljom, kao i kod svakog ko radi na imanju. S kantom u ruci, izlazi iz štale u kojoj su smješteni konji – kneginja, kako joj je titula prema pravilima kuće Karađorđevića, koja potiču još iz vremena kralja Petra Prvog. Ipak, kneginja Ljubica, druga među Srbima, u skladu s duhom ovog doba, zadržava titulu princeze. Pored nje trčkara njena kćerkica, koja nosi isto imanje – princeza Natalija. Ima pet godina.
Kroz šume i livade stigli smo do ovog proplanka Karađorđevića. Na samom vrhu brdašca stoji kuća, tipična za ovu šumadijsku regiju. Oko kilometar i po nema nikakvih naselja, samo ptice i divlje životinje kao društvo. Prava idila u dolini Marićevoj.
- Ovo je naš mali raj, pun simbolike. Karađorđe je neko vreme živeo baš ovde u Zagorici. Vidite, tu na Kalipolju, brdu tik iznad nas. I mi imamo zemlju gore. To je još jedan dokaz da je Karađorđevićima sudbina da neprestano investiraju u istu zemlju – objašnjava princeza Ljubica, dodajući da je Vožd iz Zagorice pobegao u Žabare, pa u Topolu, gde je kasnije podigao Karađorđev grad.
Konji su moj oslonac. Ujutru i uveče, dok ih hranim, doživljavam pola sata potpune tišine. Fizički rad je zaista iscrpljujući, ali čim glava dodirne jastuk, zaspim za 15 sekundi. Međutim, rad sa ljudima može biti veoma stresan, a fizički rad mi pomaže da pronađem ravnotežu – objašnjava princeza, pa nastavlja:
- Kada prilazite konjima, morate biti fokusirani i smireni, nikako ljuti, nervozni ili rasejani, jer oni reaguju na vaše raspoloženje. Ako ste distrakcija, to može biti opasno po vas.
Imanje su nazvali Maričin do, u čast Karađorđeve majke Marice, izuzetno hrabre i sposobne žene koja je obavljala sve poslove, uključujući i poljoprivredne. Bila je izvanredan jahač, zbog čega su je zvali Marica katana, što je turcizam za konjanika – priča princeza.
Ljubica Karađorđević, koja je završila Dvanaestu beogradsku gimnaziju i magistrirala farmaciju, stručnjak je za marketing u farmaceutskoj industriji i vodi sopstvenu agenciju. Pored toga, živi i od pisanja tekstova o zdravlju, što je vrlo „in“ zanimanje, iako se ne uklapa na prvi pogled.
Sa suprugom, koji se bavi nekretninama, osnovala je fondaciju „Koreni“, a njihov Dečji festival u Topoli prošle godine okupio je 400 volontera iz cele Srbije. Ime i ideja privlače ljude i garantuju uspeh.
Par, koji se venčao 2016. godine, što je bio prvi kraljevski brak u Srbiji nakon venčanja kralja Aleksandra i kraljice Marije 1922. godine, već šest i po godina živi u Topoli. Prvo su iznajmljivali kuću u mestu, a 2020. su kupili ovo imanje.
- Polako smo gradili sve, koristeći lična sredstva, koja nisu bila ni blizu megalomanska. I uz mnogo sopstvenog rada. Nikakva primanja od države nemamo – ističe princeza.
Princeza Ljubica naglašava da, iako je stekla titulu i postala deo slavne porodice, nije morala suviše da se odriče svoje autentičnosti:
- To je bilo u skladu sa mojim osećajem za pravilno ponašanje. Još od malih nogu sam bila upoznata sa bontonom. Naravno, moram biti pažljiva u izboru reči i trenutaka. Volim da idem na rok koncerte i uživam u drugim stvarima, ali ponekad moram malo da prilagodim svoje aktivnosti. Ipak, što se tiče stila oblačenja i ponašanja u javnosti, ne menjam se mnogo.
U hladovini, princ Mihailo otvara flašu organskog vina. Rođen i odrastao na očevoj farmi jabuka nedaleko od Londona, tri godine nakon smrti kneza Tomislava, koji je preminuo na Oplencu 2000. godine, sa majkom i bratom dolazi u Srbiju. Veoma gostoljubiv, ali izbegava prisustvo medijima. Njegova majka, princeza Linda, zapravo kneginja, priprema fokaču – prava poslastica. Slušam je bez daha, ženu koja je 1976. godine prva od Karađorđevića posetila Oplenac u vreme Tita, koja je prošla kroz sve ratove devedesetih sa suprugom i toliko pomagala Srbima. Ali ne želi davati izjave za novine. Sada smatra da je vreme za mlade. Oni imaju šta da kažu i daju. Pogleda ka snaji…
Kad uđem na Oplenac, okrenem se desno i pomislim da je tu Karađorđe, osetim blagu jezu. A tek kad kustos nehajno spomene da je kralj Petar pradeda, a kralj Aleksandar deda princa Mihaila! Znate li koliko je to blizu?! Ljudi to ne percipiraju zbog velike razlike u godinama, a ustvari prestolonaslednik Aleksandar i Mihailo su braća od strica (princ Mihailo je iz drugog braka kneza Tomislava, rođen 1985, prim. nov.). Gledam da iznesemo to slavno ime Mihailovog dede i oca, o kojem 24 godine nakon smrti još niko ništa loše nije rekao. To je stvarno veliko breme koje treba izneti da bi jednog dana isto kazali i za Mihaila. Kad imate tako velika imena iza sebe, da ostanete crtica – bilo bi tužno.
Tuge, naravno, nema. Samo truda i radosti, posebno pred najradosniji hrišćanski praznik.
– Vaskrs, kao i Božić, dani su samo za porodicu. Potpuno rasterećeni, posvećeni deci, svi malo podetinjimo, s poklonima napravimo čitavu magiju…
Hristos vaskrse!
